Lajanje

Kažu ljudi da nemam dlake na jeziku. Da ne volim da prećutim. Da ne trpim autoritete. Da ne volim lažne veličine. Ali sam dovoljno vaspitan u Milunovoj i Katinoj kući da znam da neke stvari ne prolaze. Sto ne ide ne ide. Shvatam ja sve i znam biti lajav ali i lajavost ima granice. Pa i pas a ne čovjek misleće biće, stane kad pretjera. A neke stvari prevazilaze sve mjere dobrog ukusa. Za razliku od nekih tamo i kada su oni krkali isti hljeb vlasti ja sam bio opozicija. Nadam se da me moj komšija razumije šta sam htio reći. Ali psovanje i uvrede tog tipa nijesu primjerene ljudima sa ovih prostora. U ovim krajevima se za riječ i obraz gubila glava do nedavno. Sada to izgleda nema taj pojavni oblik. Sada im je isto što bi rekli stari a kiš a gu$, samo da legne plata. A plata je tu. Nema veze šta ti radiš. Poltronišeš li ti velikom vođi (da ne upotrijebim neke druge izraze) ili bojkotuješ, ili su ti izvršili amputaciju mozga, fukaš ti bato moj iljku ipo evrića što ova sirotinja izdvaja od usta.A kako ga predstavljaš to nema veze. Ne razumijem se ja u te matematike. Ja sam opozicija uvijek i ako URA dođe nekada na vlast (Daće Bog) i njima ću biti opozicija, ali neke stvari moraju da imaju red.

Poštujem odluku da ne priznaš rezultate izbora. Muka je više. Pljačkaju nas trideset godina, kupuju lične karte, ucjenjuju sa poslom i milion drugih stvari. I to je tako kako jeste. Odlučio si nećeš u Skupštinu i ok. Ali ako nećeš u Skupštinu nećeš ni platu, nećeš ni na lokalne izbore. Ali kod nas je oću kakim neću kakim. Neću u Skupštinu ali oću da koristim sve prinadležnosti. Lažeš li ti to one koji su ti dali glas ili sebe? Oću na izbore u Herceg Novom, tu imam šansu. Neću na izbore u Nikšiću tu će me ukrasti. Pa ne ide tako. Neozbiljno je. Ili neću niđe ili oću svuda. Pa dako neđe pobijedimo. Ne možemo promijeniti narodu svijest ako ne promijenimo svijest onih koji nas vode. Pa na „Kamp Nou“ne bi niko gostovao kada bi mogao jer zna da se tu gubi, ali uvijek se nađe neko ko iznenadi favorita i odnese bodove. No malo ko od ovih delija je sportista, ili ako jeste kao neki iz ekipe sa vlasti, to su sportisti koji su igrali utakmice za koje se unaprijed znalo šta će biti. No nije to poenta moje priče. Sve mi je jasno odavno, ali mi nije jasno da ljudi izgube kompas i rade to što rade. Mene je sramota i vlasti i opozicije da sebi dozvoljavaju takav rečnik. Bahatost, nevaspitanje, bezobrazluk ili nešto četvrto još gore ali ovo je opet dno. Imaju li ovi ljudi đecu? Šta će njima reći?

– Tajo /majko/ tebi onaj čiko reče da si smeće, ološ, budala splačina. Jesi li ti to?
– Sine on je budala. Nema veze to. Sine ja se mučim da te iškolujem i šklapim ti neki stan, auto i ljetovanje, neće mi kruna pasti ako mi on reče sve ono.
E ovo ti je braco moj propast. Ovo je njena definicija. Koliko je puta u ovim krajevima krv pala zbog riječi? Mnogo i premnogo. Da se razumijemo, nijesam ja za taj radikalizam ali sam za to da čuvajući tvoj obraz čuvam svoj. Nebitno je sa koje strane dolazi. Neću reći da je ovo vraćanje loptice za ono „Bitango“ ili „Kreteni“, nebitno jesu li počeli oni ili mi. Bitno je da držimo do svog dostojanstva. Mnogo se mi prčimo sa pričom kako smo potomci ovoga ili onoga. Juče rekoh. Ne bih ja rekao baš tako. Potomci smo mi nekih drugih koji su iza pendžera posmatrali, divili se i bili ljubomorni na te veličine koje danas svojatamo. Teško da su Njegoš, Marko Miljanov, Đerđ Kastrioti ili neki četvrti imali kad da se ćaskaju i čašćavaju kao oni juče. Oni su bili tribuni, vođe, puškonoše, perjanice. Ovo juče mi je više ličilo na dvorske lude. Nijesam više pametan. No mi je drago e nijesam tamo. Kakav sam god imao bih obavezu pred kostima prađedovskim da ne dam na sebe, ali i da ne zagrizam tamo đe ne treba. Bato moj stisni petlju i napravi program, ubijedi narod da ovo ne valja a ne valja „čarape pepela“ to i slijepac vidi, pa kreni u rušenje vlasti. Nemoj da spadamo na njihov nivo. Nivo ogovaranja, pljuvanja. Nijesam muški šovinista, čak naprotiv ali moja baba bi rekla: „Viđi ih kako se psuju k’o kakve ženetine.“ Jadno je. Kako ću mom unuku Vuku da pričam da je dio velikog naroda na Balkanu sa svijetlom istorijom i tradicijom kad će e zazna za sebe da vidi ko smo i kakvi smo.

Ima jedan citat Iva Andrića koji svaki dan povlače i izvanđao je više ali šta reći kad je onako kako je veliki književnik rekao prije više od šezdeset godina. 

Dođu, tako, vremena, kada pametan zašuti, budala progovori, a fukara se obogati!

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Rodeo…

Sve teže sijedam za računar da napišem bilo šta. Ne zato što nemam inspiraciju nego što ne vidim svrhu. Ne vidim svrhu na ovim prostorima za bilo šta normalno ili realno. Ovdje je samo Rodeo. Jaše malo Kurta pa onda Murta a konji isti. Kod nas Kurta nikako da sjaše. No nije ništa bolje ni ovima što ih điha Murta. Čak mislim da je Murta gori od Kurte ako ima kud gore. Laprdaju svi po svome i ovi i oni a samo na sebe misle. I tada mi je glupo da pišem o bilo čemu. O bahatosti ovih što nas vode ili gluposti onih što žele da ih smijene. Nedavno sam pomislio da se može nešto promijeniti. Mislim ja tako i sada ali ne vidim u ovima što ih điha Kurta da žele da dođe Murta. Njih žulja samar godinama ali izgleda da im jahač daje „macine trave“ pa nikako da ga zbace. A Kurta. Kurta je posebna priča. Dok god Murta ima želju da tuđim zastavama mijenja Kurtu, nema tu ljeba. No izgleda da Murta i ne želi da bude primarni jahač. On samo voli da diže prašinu a meni su i oči i duša puni prašine. Mislim da uz sve ove domaće crnogorske Kurte i Murte, dva dječaka koji izranjaju na političkoj sceni daju nadu da svijetlo na kraju tunela postoji. Ti mladići i djevojke i momci uz njih daju nadu. Ali nada postoji samo ako se trgnemo od ove „macine trave“ i zaboravimo ko se kako zove i u kojeg Boga vjeruje ili ne vjeruje. Ja nemam taj trip i nadam se da to mora da uspije. Ako ovako nastavimo da tumaramo po „tunjelu“ zalutaćemo (ako ima kud više). Za osvješćenje nam treba puno, ali mi se čini da smo krenuli. Daće Bog da se trgnemo, jer postajemo živi mrtvaci. Kurta radi šta oće. No nije kriv Kurta. Krivi smo mi. Slušam ovih dana radnike jedne ozbiljne kompanije kojima mijenjaju kolektivni ugovor. Rukovodstvo radi sve da im prava svede na minimum, ali oni ćute. Dobro je da se bilo šta radi. Ćuti može biti i gore. Kud gore? Zašto gore? Od naroda pobjedničkog mentaliteta došli smo do naroda koji sakuplja mrvice sa stola. Zašto li? Reče meni jedan stari mudri čovjek prije neki dan.

– E moj Pižurice, ne zanosi se. Nema više starih junaka i bastadura. Gine ovaj narod vjekovima. A prvo ginu najhrabriji.
Tačno brate moj. Sjetih se filma „Sveti Georgije ubija aždahu“. Hrabri na front a kljakavi i lukavi u krevet. Poslije tri kruga eto nam genetike. Čega se plašiti? Svijet voli pobjednike. Je li to naš Kurta na vrijeme shvatio? Jeste. Naš Murta je rođeni gubitnik. I zašto onda ko junad ići stalno za Murtom i stalno gubiti. Imamo sada dva dječaka koji nemaju taj gubitnički šlif u glavi i koji ne traže krivca za neuspjehe u drugima. Opoziciono jedinstvo ih drži u priči da Murti ne kažu dosta je bilo i tvoga pusti nas da mi probamo. A probati možemo samo u građanskoj priči. U priči u kojoj nijesmo apriori ugnjetavani i ako to niko ne vidi. No ostaje da se vidi kud idemo. Ja vjerujem da Dritan, Luka, Neđo, Balša, Zdenka, Nada, Miloš, Stefan, Majda, Aida i društvo drže luč za kojim treba ići. No viđećemo kud i na koju stranu ili što bi rekli u mom Kolašinu bandu će nas ovaj Rodeo izbaciti. Pobjedničku nadam se.

  • Nije uvijek dobro ni kad sjaše Kurta pa uzjaše Murta. Evo nam primjera u Srbiji. Prvi Kurta zaratio sa čitavim svijetom, ali dođoše razne Murte pa sve urnisaše. Pomislio bi čovjek da od Kurte nema kud gore, ali Murte iz dana u dan potvrđuju da i iza dna ima još nešto. Ni dno nije dno kao što se čini. I taman kada pomisliš nema se kud dalje shvatiš da ima još i još. I razni neandertalci koji jedu iz ruke velikog Vožda samo guraju u rupu. U rupu bezdanicu. Ko nas vodi i u koju jamu upadamo? Sve ovo da čovjeku temu za razmišljanje. Je li onaj Kurta što ga sahraniše kao vrapca ispod drveta bio gori od ovih sadašnjih Murta? Odgovorno tvrdim da nije. Sve je to ista fela i da ne kažem ista ekipa. A narod ćuti. Ćuti i trpi. Valjda u strahu da nam i vazduh ne ukinu. Još je to ostalo. Voda je u Podgorici i onako skupa i preskupa. Počećemo, bojim se, uskoro svi da se čujemo. No mi smo navikli na to. Mali Kurtica nas drži pored Kolektora u Podgorici 20 godina a mi koliko smo se navikli na bazd sami sebe lažemo da se u naselju u kojem skupo plaćamo. stanove taj bazd ne osjeća. Toliko smo se u glavi izdeformisali da ni smrad ne osjećamo. No, kako reče onaj radnik što će uskoro u robovlasništvo da se vrati, dobro je to kad nije gore.

Vraćam se ja svom Pink westernu. Kaubojskim filmovima. A kada u njima vidim Rodeo sjetim se da ja živim u tom rodeu skoro 30 godina i razmišljam, pa onaj konj nije misleće biće pa se propne na noge i otrese jahača a ja igram više od polovine života kako jahač kaže. Nešto se slabo snalazim u ovim dubokomisaonim situacijama. Možda me i sunce malo šipilo u titantaru. Aj u zdravlju se gledali.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Prc Milojka sindikata…

Od kad dođe ova demokratija ni 1.Maj nije što je bio. Međunarodni praznik rada,dan za slavlje radnika. Bilo nekad sad se samo spominje. U onom „trulom“ socijalizmu smo za praznik rada palili logorske vatre, pekli razne mladunce domaćih životinja. Danas je to nekima od nas lijepa prošlost a ovim današnjim bilmezima to ama baš ništa ne znači. Sindikat se nekada trudio da radnicima obezbijedi odlazak u sindikalna odmarališta na more da podijeli krmeće polutke i jagnjeće lubine. Danas sindikat ničemu ne služi. Zato sam se i izčlanio iz istog. Ne interesuje me. Moć sindikata je nikakva. Sindikat je u nekim drugim vremenima mogao da pokrene narod. Danas na poziv sindikata ne bi izaslo ljudi koliko dodje na osrednje veliku svadbu. Normalno. Sindikat su prosuli razni Popovići, Vučinići i njima slični. Nije sindikalna borba samo borba za lični interes. Sindikati sve više postaju oružje za politička a ne egzistencijalna pitanja. To radnike sve manje interesuju i zato je zavladala apatija. Snaga radničke klase sa početka prošlog vijeka je nestala. Poslodavci se sve više ponašaju kao feudalci. Nikada manje prava radnika a nikada više njihovog ćutanja na nepravdu. Strah od moći poslodavca nemjerljiv. Radna snaga nikada nije bila jeftinija. Rad na „crno“ jako izražen i radničko daj šta daš je pogubno. Posao se jako lako gubi. Radnicima ništa a pojedinim sindikalcima sve. Da nije tužno bilo bi smijesno. 

Nedavno kaze jedan radnik da je ostao bez posla zato sto neki drugi kolege rade za male pare kako bi odrzali sebe i svoju familiju u životu.Žalosno.  Ali istinito. Tužno da tužnije ne može biti. I jutros kada treba da se viore crvene radnicke zastave, da se trese grad od radničkog koraka nidje nikoga. Svi se sakrili ili rade jer nema odmora dok feudalisti koji sebe nazivaju vlasnicima moraju nesto da zarade i za praznik. Prvomajski uranak nekada bio rezervisan za izlete. Sada bi mnogi izlijetali ali nemaju šta da okrenu na roštilju ili raznju. No definitivno su sami krivi. Ne radujem se ničijoj muci ali radničkoj klasi želim da danas lijepo na roštilju ispeče predizborna obećanja vlasti a za hljeb i salatu izrezu članske karte partija na vlasti pa neka se dobro nabucaju. Neka obavezno i ako je to nekulturno, podrignu poslije tog krkanluka kako bi obavijestili okolinu da će za 30-40 eura i sljedeći put glasati ove iste koji su im donijeli ovo blagostanje. 

Kad pojedini sindikalni vođe kod nas kažu kako su oni borci za prava obespravljenih. Teško da su obespravljeni oni koji voze džipove.A sindikalci ih baš obožavaju počev od ona dva nepomenika koje pomenuh na početku do vođa radnika u nekim posrnulim gigantima do onih što se udvarajući se vlasti goste na račun radnika javnih i državnih preduzeća. Sindikat zdravstva je smiješan skoro koliko i sindikat prosvete. Posebna priča je sindikat policije i vojske. No opet kažem kako siješ tako i žanješ. Neki čudni kukavičluk ušao u ovaj narod. Ćuti. Dobro je da nije gore. Nije se gladno. Nijesam siguran da svi nijesu gladni. I klempo u prasadaru nije gladan ali on je klempo a ti si misleće biće. No teško da ja mogu ovom pričom išta promijeniti.

A žao mi. Žao mi je jer se sjećam srećnih vremena. Dođe mi da uzmem onu crvenu zastavu na kojoj piše „PROLETERI SVIH ZEMALJA UJEDINITE SE“. Mada sam najmanje prolter a možda bi me neki „radnici“ “ popeglali“ zbog prvokacije.

NO BEZ OBZIRA NA SVE:

SREĆAN VAM PRVI MAJ PRAZNIK RADA!!!

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Sahrana danas u 14 sati

…“Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi.

Crni dane, a crna sudbino !
O kukavno Srpstvo ugašeno,
zla nadživjeh tvoja svakolika,
a s najgorim hoću da se borim !
Da, kad glavu razdrobiš tijelu,
u mučenju izdišu členovi…«

I duši je njegovoj sad teško. I mrtve mu se kosti u grobu prevrću. Ni on vjerovao mlecima nije. Učestvujem u žalosti moji Crnogorci. Učestvujem u žalosti za slobodom koju danas dobrovoljno izgubiste. Srećno nam bilo novo ropstvo. Novo ili staro? Sve jedno robujemo mi njima već 37-38 godina. Ovi zli dušmani što razuriše našu milu Jugu sad nam čizmu turiše pod grlo. Pobiše nas krajem prošlog vijeka kao štakore i sada smo mi opet srećni da dođemo u njihovo kolo. Kukala nam majka ko nam je. No mi se ne pitamo koliko da nas nema.

…« Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka medju vihorove,
sirak tužni bez nigdje nikoga…«

Po priči onih koji nas vode put beznađa i u zagrljaj fašizma sada nijesmo bez iđe ikoga. Sad nas brani ludi Jenki. Koga on bude branio zakukaće mu i prababa u grobu. No to je volja većine. Ili većine u nepostojećem parlamentu? Crno da crnje bit ne može. Oće li ovaj sirak tužni ikad više biti slobodan ja se pitam? Teško u ovoj civilizaciji. No nijesmo bolje ni zaslužili. Kako smo se nadali dobro smo se udali. No ja se nadam u Boga da neću NATO dugo još trajati. Tamo đe mi dođemo svratak je izvjesan. Nadam se da će tako i NATO-u. Daće Bog. Pri tom kad kažem Bog ne mislim na onog tajkuna sa druge strane gvozdene zavjese. Ista su oni boranija( znate već kako se veli no da ne lajem). Ne vidim boljitak ni sa ovima ni sa onima. A nema više našeg Druga Tita da sa Nesvrstanima živimo kao bubreg u loju. Danas nas neka druga pamet vodi. Mašinbravar nije umio no nas sad ovi doktori vode u luku spasa. On sve pokrao. Ostavio zemlju poslije 43 godine vladavine sa 22 miliona ljudi i toliko milijardi duga. Sad za dvi tri godine samo jedna firmica (za uslove bivše SFRJ) zaduži se 6 milijardi. Sića. Šta reći a ne zakukati?

No sve mi se čini da naša patološka želja za izdajom od Brankovića (je li izdao?) nije u centru svega ovoga. Neke novi vjetrovi su počeli da duvaju Balkanom a to je debeo razlog za strah. Ne daj bože da se izmirimo. Opet bi bila muka za svijet. I đe bacati sjeme razdora? Pa tamo đe se vjekovima koljemo. U višenacionalnim sredinama. Mi smo doktori za raznorazna sranja. Gledam sinoć krv u Makedoniji i muka mi je. Ne mogu da vjerujem da opet okrećemo točak unazad. Pih. U Hrvatskoj vlada pri padu, u BiH tinja, Albanija je smiješna zemlja. Srbija jadna i kukavna. Zemlja Pinka, Granda, Parova i sličnih nesreća. Boli, oči ispadaju. Zemlja raznih Vučićevića, Marića i ostalih tuga.

Ujstu stoko.

Moju zemlju sam opisao stihovima velikog Njegoša. No se nadam da nijesmo još na dnu. Ima nekih svitaca na kraju tunela no neću danas o tome. Danas je dan za saučešće Crnogorcima. Vidi i bukvalno. A kako i ne bi i Momir Bulatović se povampirio pa sve češće bulazni po Crnoj Gori. Je li ovo veliki Bos jednog druga spremio u Spuž a drugog povampirio? Mašala. Aveti prošlosti su sve više tu. Oli se ikada probuditi čojska i sojska Crna Goro? Ili te danas definitivno sahranismo? Je li ovo prodaja obraza rad novog početka? Ako je tako neka ti je srećno ropstvo.

No ima nas i onih koji smo potomci Crnogoraca koji nijesu kleknuli ni 1912., ni 1913., ni 14. A Boga mi ni 18. Još manje 1941 ili 1948. Malina nas je al nas ima. Ne bojimo se mi ovih modernih zavojevača, kao što nam se đedovi nijesu bojali predaka njihovih.

I dok ovo pišem u glavi mi se vrti poklič sa kojim su partizani išli u pobjede. URAAAAAAAAA. Jesmo li zreli i mi da zaboravimo podjele, zanemarimo NATO i krenemo u pobjedu uz jedno veliko URA?

Daće Bog!

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Bez dobrog naslova…

Pišem sve ređe. Izgleda da starim ili mi je muka od svega. Ili je oboje. Čak sam prestao i da fotografišem i pišem o lijepim stvarima. Eto, žao mi je što nijesam napisao nešto o 26. februaru danu kada su moji otac i majka slavili 50 godina braka. Možda ću i napisati. Danas sigurno neću. Danas je napolju omorina. Neko bljak vrijeme. Pada kiša. No Bljak je kod nas sve. Ali baš baš sve. Sto puta sam rekao neću o politici. Neću da se svrstavam ni uz koga. Niko, ali ama baš niko ne zavređuje pažnju. Ni ove majke što tancuju ispred skupštine i traže „s mukom“ stečeno pravo na doživotnu naknadu. Ni oni Makedonci koji ne znaju šta oće, posebno ne ova naša nazovi „opozicija“ koja bi da bude glavom neđe drugo a guzicom u Crnoj Gori. Bljuvotine oko nekih drugih institucija u Crnoj Gori nijesu baš poželjne za moj želudac tako da ih i ne želim komentarisati. Jednostavno to mi je sve nisko i ogavo. I te praćke i ti moleri i stolari što oće da ruše državu do Šimšakova ili Šumakova, ne ipak Šapošnjikova. O Bože gluposti. Ima li ko da još to shvata ozbiljno? Hljeba i igara svjetini. Hljeba što manje, igara što više. I kada smo kod igara. Ne mogu a da ne primijetim. Majke ispred skupštine, bile ove ili one vjere tancuju neke strane igre za ove prostore. Bratska igra je super ali imamo mi i neku svoju valjda. Ili možda griješim. Opet ista priča, a ja se držim kao pijan plota. Ova vlast će vladati bez problema dok mi budemo išli da je rušimo sa komšijskom zastavom. Sada će dušebrižnici da mi objasne da je to njihova. Jeste isto je i moja ali dok živiš u ovoj državi moraš je poštovati. Ja niđe u svijetu nijesam vidio da se na protest protiv vlade nose neke druge zastave osim zastava te zemlje. Interesantna pojava. Samo se u Srbiji a posebno Crnoj Gori tegle tuđe zastave. Tog šareniša majko mila. U Crnoj Gori se osim zastave Crne Gore nose zastave Srbije, takozvane države Kosovo, Albanije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, ali i crkvene zastave i zastave Sanžaka (ma šta to bilo). U srećnim zemljama bi za to bilo po brnjušci (to jest novčaniku) ali kod nas je to normalan folklor. No nije to poenta onoga što sam želio danas pisati. Čak ni to što su ove majke sinoć dobro pokisle. Htio sam izraziti svoje sveopšte zgražavanjem nad nečim drugim.

Još kada je došao na vlast sadašnji premijer Srbije nije mi bio simpatičan. Jednostavno ne volim taj tip ljudi. Ja sam najbolji, ja sam najpametniji, ja sam najjači. Bravo munjo. Ali ti si bio na vlasti i sa čika Slobodanom, kada si bio u jednoj drugoj partiji pa se sada zaboravi. Kada je najbolji student Univerziteta u Sarajevu, postao klovn i otišao u Hag, nosio je njegovu fotografiju na majici i prijetio narodu okolo. Oni koji imaju pamćenje kao zlatna ribica to je njihov problem ja dobro pamtim. Dosta mi je tih koji neće igrati šah zbog šahovnice. Onih koji su 9. marta vodili goloruki narod na policiju a poslije se lijepo sklonili. Prijetili kidanjem ruke onome ko podigne drugi barjak. Ovi koji stalno trabunjaju i svoju nespornu inteligenciju koriste da zavlače jadni narod, a oni budu u suštini Trojanski konj tom istom narodu. No svi su mi oni nebitni. Bitno mi je da neki nazovi novinarčići, da ne kažem neke torokuše vrijeđaju žive legende ovih prostora.

Jedna jadna novinarka, još jadnije televizije (da ne ponovim ono što sam napisao u statusu na društvenoj mreži) je dala sebi za pravo da proziva Dušana Dudu Ivkovića. Gle herojstva. Popljuj Srbijo čovjeka koji je za Srbiju uradio više nego sve partije skupa za proteklih 20 godina.

Veliki Duda se drznuo da podrži nekog drugog kandidata a ne „mecenu“ Informera i Srudio B. I neuka i štrokava nazovi novinarka da sebi za pravo da pljuje po veličini tog tipa. Naravno. Razumljivo. Neznanje je carstvo budala. A ova neznavena žena bi dala sve i život i djecu i čast i obraz da se dodvori vlasti i onom prvom u njoj. O Srbijo među šljivama jadna li si i bijedna. Dušan Duda Ivković je ime i prezime tvoje svuda u svijetu. Čovjek kojeg prima Vaseljenski patrijarh (ne u posjetu zato što je predsjednik ili premijer), zato što zna vrijednost tog čovjeka, a u Srbiji ur po njemu samo zato što čovjek drugačije misli. Imao je kada naučiti i stvoriti mišljenje. Pred njim se poklanja čitava bivša nam domovina. I danas je autoritet na svim prostorima. Osim izgleda u Beogradu. Duda je legenda. Nije on ni obratio pažnju na trabunjanje novinarke, ali je ovaj gest pogodio mnoge ljude koji misle svojom glavom. Cijena poštovanja je u Srbiji i na Balkanu jako niska. Čitava Srbija je juče balavila nad uspjehom Ivane Španović. Veliki uspjeh. Danas je veličaju. Ali kroz pet ili deset godina ta ista herojina će biti pljuvana zato što nije uz dnevnu politiku ili interese jadnih i bijednih malih ljudi.

Eto. Nijesam dugo pisao a danas se baš ispisah. Ima li svrhe? Nema. Ali morah.

U zdravlje da se gledamo.

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Demokratija ili anarhija?

Ne pišem odavno. Ukapirao sam da neke stvari nema svrhe kritikovati ili na njih ukazivati. Svaki vid 
borbe za mišljenje se po difoltu smatra udarom na mladu državnost lijepe nam domovine. Ili si sa 

njima ili si protiv njih. Ne mislim samo na vlast. Mislim i na opoziciju koju skoro i da nemamo. Ne želim 

da se stavljam ni na čiju stranu. Ne želim sebi da dajem bilo koju etketu, ali da je propast svijeta blizu i 

preblizu, to je jedna velika istina. Totalno smo sve izopačili. Sloboda govora, sloboda rada, prava 

djece, prava žena, prava životinja… Sve neka prava koja nas vode u propast. Došla demokratija.

Pojam demokratija nastao je u staroj Atini u 5. vijeku p. n. e. Riječ „demokratija“ izvedena je iz grčke 

riječi demos – narod i kratia – vladati.

Narod vlada. Ada ne vladaju goveda no vlada narod ili ljudi iz naroda. Narodni ljudi upravljaju 

narodom. Ma mi se čini da su u onom obespravljenom »komunizumu« nekako ljepše živjelo. Nije bilo 

demokratije da šutiraš policajce, pa kad te oni ispendrekaju da plačeš i zoveš vas svijet u pomoć. 

Nijesi mogao da kradeš a da te u društvu uvažavaju kao gospodina. Bila neka malo drugačija 

vladavina naroda.

Daleko bilo da sam za bilo kakvo nasilje prema djeci, ženama, životinjama. Ali ovo danas postaje 

pretjerivanje bez mjere. Vaspitanje djece postaje nevjerovatna i nemoguća misija. Kad sam bio mali, 

tukli su me kao vola u kupusu. Dobijao sam batine za svakakve gluposti. E da sam više. Danas došlo 

zlo vrijeme. Đeca se ne tuku. Vaspitavaju se na moderne načine, govorom i razgovorom. Teško brate i 

preteško. Zato nam i jeste ovako. Prava čovjeka, prava djeteta a dijete a napuni 15 godina lati se 

raznoraznih poroka pa ga ti majčin sine vrati na pravi put. Što? Koji je to sistem kazne koji ćeš 

primijeniti prema đetetu a da te ono ne utuži i ti završiš u zatvor ko posljednji kriminalac. Ugrozio si mu 

čoče prava. E kada ti njima ne ugroziš prava, oni sa 19 uzmu pištolj zađenu za pas i udri. Bombama 

se igraju kao mi nekada loptom. Što? Na koji si način mogao da mu zabraniš destruktivno ponašanje u 

mladosti? Sporo ulazi u glavu pričom. Vjerujte mi iz ličnog primjera znanm, priča je najbolje djelovala 

uz vrbovaš. No granice između anarhije i demokratije kod nas nema. Sve smo pomjerili, poremetili. 

Kod nas je demokratski čin da se parkiraš na mjesto predviđeno za invalide i kada te upozore da kaže:

»Znaš li ti ko sam ja?«, »Mene je striko u DPS« ili »Vi ugnjetavači sa vlasti bi mi život uzeli, jer znate 

da sam opozicija«. Vladavine prava a samim tim ni naroda nema. Samokontrola je nestala. Naravno. 

Nemaš straha ni od čega pa udri. Sloboda govora. Pričaj, češi jezik. Nema veze. Bilo istina ne bilo isto 

ti se broji. Ako si dobro izlagao dobićeš bolju poziciju. Mjera ljudskosti je pala na najniže moguće 

grane. Ne bojiš se više ni Boga ni ljudi. Je li to demokratija brale mili?

Koji je to oblik? Nešto mi više liči na anarhiju i to anarhiju na svim nivoima i svim stranama. Ova vajna 

vlast bi valjda trebala da ima više odgovornosti za sprovođenje sistema demokratije. No da bi nešto 

sprovodio treba nešto da znaš, a ako nešto znaš, teško da si u vlasti. Ona trpi samo poslušnike, 

poltrone i neznalice. Ako si sa druge strane. Samim tim što si opozicija daješ pravo sebi da ti ama baš 

ništa ne valja. Da ništa nije dobro i da bi ti to bolje uradio. Na pitanje kako dobija se jednostavan 

odgovor. »Ne daju ovi sa vlasti«. A da daju kako bi ga riješio? »O tom po tom«. Presipajmo iz šupljeg 

u prazno a provalija je tu. I ne bih mogao da završim a da se ne dotaknem opet »komunizma«.

U tom komunizmu sam započeo školovanje za svoje zanimanje. Vjerujte mi gledajući današnji odnos 

prema policiji, bježao bih kilometrima od te škole. Ali gledajući odnos u vrijeme »Tita i partije« ja sam 

sa osobitim zadovoljstvom završio školu za policajca. Danas fudbalske utakmice obezbjeđuje po 

nekoliko hiljada specijalno obučenih i obučenih policajaca. Naravno došla demokratija ili ti anarhija 

bajto moj. U vrijeme kada sam bio tinejdžer utakmice je obezbjeđivalo najviše 5-6 policajaca i svi smo 

se plašili da im ne zapadnemo za oko. Jer bi moglo da se desi da majka mora peći crni luk na ploči da 

izvlači masnice sa leđa. Možda ja nijesam baš sav svoj ali mi nekako ta demokratija ljepša od ove 

današnje. Nijesam ja za to da se đeca tuku ali i u školi su znali da me šklape jer sam bio drčan i 

nemiran. Danas to štite dječja prava, ali me interesuje koja prava štite te iste učitelje, nastavnike i 

drugo osoblje od drčne, bezobrazne i nevaspitane djece? Ko te iste ljude štiti od drčnih, 

neobrazovanih i nevaspitanih roditelja?

Šta je ovdje demokratija a šta anarhija?

Nije ovo žal za nekim prošlim vremenom ali mi je bukvalno postalo odvratno stalno pozivanje na demokratiju kada se anarhistički ponašaš.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Moj Vladiko ko o Tebi tolkuje…

Eto prvi dan po novoj ufatila me neka sjeta jer ne znam izljubih li sinoć porodicu i prijatelje ili ih ižljubih. Pedeset ću skoro da sprcam a ni zboriti ne znam maternjijem jezikom. Sramota. Na uśečenije bilo kad ne znamo kako zborimo. Je li ovo jezik Rada Tomova Petrovića sa Njeguša? Pa kako da tolkujemo njegovijem jezikom kad vele da je on genocidan? Ako razumijem ovu vlast Bog da me ubije. Oće crnogorski jezik a Rada Tomova vrijeđaju. Ne valja njegov jezik i njegov rodjendan ? Kako to kukala vi majka? Najvećeg genija svoga roda ćuškate radi šake vlasti. Sram vas bilo od guzice kad obraza nemate.

Nikoga ja ne vrijeđam. Svi koji me poznaju znaju da imam prijatelje u svim narodima i svim vjerama ali što je dosta mnogo je. Svako vrijeme ima svoje idole ali Njegoši su svetinje crnogorske koje ne dam. Ne dam ni ja a ni svi zdravo misleći Crnogorci. Ne treba mi taj neradni dan ali đe ćeš na Njegoša? Ðe ćeš na kuću svakog poštenog i časnog crnogorca.

A gospodo Čirgići,Vlahovići i slični ja mnogo više zborim ovijem našijem jezikom nego vi na uśečenije se rodili. Uždio sam više puta svit i ćoru nego što ste vi puta otišli u tu vašu školu. Fituljili su mi uši za svakakve gluposti. Kada sam ja babi vezao trovezu vi ste mislili da je to dio od FAP-a. A troveza je crna kecelja sa diskretnim bijelim cvjetovima po njoj. Imala je dva velika džepa iz kojih smo mi đeca često dobijali orahe a od Ljubice Radonjine Boga mi i kruške „jerebosne“. Koliko sam se puta napio grušavine iz Jedžinog ražljevaka. I koliko puta sam napunio žban vodom. A baba suknju nikad nije tako zvala bila je džupa ili raša. Koliko sam puta na buvari śedio na Mišovoj gunjini i pio iz bronzina vruću vareniku. Ili koliko sam puta Vukiću nosio vagijer da upregne Micku. Koliko sam izio popare od furmetinova ljeba smočane grijavinom. Ili kumpijera pečenjaša pofuko iz upreta s tvrdijem sirom.Sve te riječi koje vi hoćete da kodifikujete ja sam zborio. Vi ste ih samo izriškali iz knjiga starostavnih. I lencun i pirun i tavulin sam ja zborio ali nijesam isko da se ture u knjige. To su lokalizmi kojima smo se služili i ne daj Bože da ih treba zaboraviti ali za učenje u školi sigurno nijesu. Znate li veliki mozgovi da se za izvor u mom kraju kaže točak? Ima li eksperta koji bi to mogao prevesti na bilo koji strani jezik? Kako bi zvučalo na engleskom da tražiš kapavicu mučenice da otreš grlo. Da nije tužno bilo bi smiješno. No ovi naučnici vele da spašavu moj jezik od mene. E šinulo ve u viticu tako mutave. Viđelo ve ćorilo ko ve. No ovog ćosanja sa narodom ne bi bilo da ovi što to čine nemaju siguran podumenat. U kome ne znam ali je tako. Oćemo li preskočit ovaj benat ne znam ali na Njegoša ne dam. Nijesam ja svrstovo da ga branim. Ima za to i kuvetnijih i pametnijih ali morah reći dvije pa kad bi bilo tont!!!

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар