Nemoj …

Nemoj.Nemoj. Ima li druga neka riječ koju mogu čuti. Nemoj splačini reći da je splačina jer je on brat po tetkinoj liniji onom profesoru a dijete ti ide u školu pa će mu se osvetiti.

Nemoj smeću da kažeš da je smeće. Dovoljno si Matiji oštetio srbovanjem u Crnoj Gori. Nemoj sad još i sa smećem da mu štetiš.

Nemoj govnu da kažeš da je govno. Bože moj djeca ti ne rade a on je dobar sa onim tamo pa ti može oštetiti.

Nemoj da ispljuješ one koji to zaslužuju jer Bože moj, imaš puno prijatelja koji se bave tim poslom a i mogu ti trebati.

Nemoj bahatim bitangama koje ti svaki dan jašu po glavi raznim sitnim krađama, prevarama, potcjenjivanjima, oštetićeš sebi blisku osobu u visokom biznisu.

Nemoj u firmi reći šta misliš može se pogrešno protumačiti.

Nemoj lopovu i ako znaš i imaš dokaz da kažeš da je lopov. A što bi mu baš ti to rekao?

Nemoj. Nemoj. Nemoj ovo, nemoj ono. Teško da to kod mene baš može. Neka oproste svi meni bliski ljudi ali ja moram. Mnogo se dobro osjećam kada sve imenujem svojim imenom. To je jednostavno jače od mene.

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Kako si Bogoti?

Pomodarstvo, malograđanština, lažni humanizam, lažna solidarnost? Šta li je? Zašto ljudi imaju potrebu da zabadaju nos u tuđe zdravlje? Ja shvatam zabrinutost uže rodbine i prijatelja ali čemu telal o tome? Čemu neko lažno sažalijevanje? Povraća mi se više od statusa na društvenim mrežama, podržimo ovoga, podržomo onoga u borbi sa ovom bolešću ili u borbi sa onom bolešću. Zašto? Da bi neko rekao.

-Greote on je bolestan.

Ma dajte ljudi zabavite se o svom jadu i o svom životu, prestanite več jednom da maltretirate ljude oko sebe. I da se razumijemo. Nije mene sramota da priznam da bolujem od ove ili one bolesti. Ali nemoj da me jašeš sa svojom navodnom brigom. Greotom. Kada je moj član porodice dobio dijabetes nijesam se libio da javno progovorim o tome. Ali ne da bih njega sažalijevao već da drugima pomognem edukacijom o tome. Danas je on daleko od greote, uspješan čovjek koji je formirao zdravu porodicu. Zato sam i revoltiran na ove što stalno šeruju neke jade i muke. Imaju ljudi koji to ne vole. Ne volim da me neko stalno pita

–       Kako si ti sad?
–       Isto kao i juče.
–       Kakav ti je pritisak?
–       Još malo pa mogu gume na teretnjake da pumpam!!!
To zagledanje, pripitkivanje mi samo može podići pritisak.

–       Vidi jopet si crven u lice.
–       A crven sam od kad sam se rodio. Bilo ledno u Kolašin. Zajaprio se tade i ne prolazi.
Ne razumijem potrebu ni onoga ko je bolestan da ga neko pita kako je, a još manje nekoga ko navodno brine kako je ovaj za koga znaš da je bolestan. Što ja ne znam da sam bolestan dok me ti ne pripitaš sažaljivim glasom?

Ja nikada neću zaboraviti, prije sedam osam godina, kada sam operisao štitnu žlijezdu, kada me žena u Kolašinu na saučešću pitala:

–       U ti si živ? Ja sam čula da si gotov.
–       Eto mrdam još. Čekam da dođem tebi na sahranu pa ću onda, odgovorio sam mrtav hladan.
Ljudi nemaju obzira kakav to osjećaj stvara kod onog drugog. Koje je to gubljenje samopouzdanja i pitanje:

8 Jesam li ja stvarno toliko loše. Auto sugestija. Kada nekome kažete :

–       Što si tako blijed?
A što tebe to toliko tangira? Istog trena ćeš čovjeku pokvariti dan. Pa ima on svoje ogledalo pa će viđeti da je blijed. Sjašite ljudi. Vodite malo svoju brigu. Vidi da tebe srce ne otrese, ne boj se što sam se zacrvenio. Crvenim se evo pedeset godina pa živim. Razmišljajte ljudi o nečem normalnom, nemojte se hraniti navodnom brigom o drugim ljudima.

Meni recimo strahovito smeta to stalno pripitivanje kako sam sa zdravljem. Odlično što i vama želim.

Zar nije ljepše da pričamo o dočeku Nove Godine, o rođendanima, putovanjima, lijepim stvarima no se po vas dugi dan safrimo pričamo o visini pritiska, trigliceridima i ovim ili onim markerima.

Očigledno nam je previše dosadno, pa ajde malo da se brinemo jedni o drugima. Predlažem svima onima koji brinu o nečijem zdravlju i od toga prave dramu da mu pošalju sto eura u njegovo ime tvrdim da će mu odma biti bolje.

Svi koje brine moj krvni pritisak neka mi pošalju po pedeset eura i garantujem da će biti stalno 120/80.

A zdravo vi meni bili i puštite bolesne da boluju. Ne jašite im za vrat bez potrebe.

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Hapy trt

Seljačka frustracija je stravičan problem. Muka što si mali, nebitan i želiš se dokazati. Kome?  Zašto? Koja je muka? Ako iko poštuje  druge ljude, druge vjere, druge narode to sam ja. Ali sa tim ne barjačim i ne izigravam evropejca i modernistu. Sit sam modernista koji za struju znaju zadnjih šezdesetak godina a kupatilo je ne tako davno bila misaona imenica. Jednostavno prodavanje sebe da bi bio moderan. Stid od svog porijekla. Šta li je? Čega imam ja da se stidim? Juče je bio Sveti Luka. Lučindan kako kažu u mom kraju. Lučinci su u Kolašinu Rovčani. Velika mrsna slava koja se slavi u mom Kolašinu od vajkada. Slava mojih kumova, slava mojih prijatelja, rodbine. Slavi se na način na koji su je na ovim prostorima slavili naši đedovi i prađedovi. Moja baba po majci je od Vlahovića. Oni slave Svetoga Luku. Nikada nijesam čuo od babe a bila je pametna žena da se treba garat po obrazu, a dostini je crn da ga nemaju što garat, i nosit tikvu. Koliko se sjećam a sjećam se to je bio i ostao veliki praznik za naš narod. Sjećam se kad su seliški komunisti išli kod onijeh drugijeg na slavu. Uveče su se kidali nokti i kupalo se. Nokte su mi fićali do živaca, ko da sam orao da nekome oko ne iskopam. U oktobru u Kolašinu nije ni malo toplo, ali sam i ruke i noge držao pod lednu vodu da me prođe bol jer su nokti do živaca. A kad krenemo na slavu, počinju da me češljaju i zakopčavaju ono puce pod grlo. Oči da mi ispadnu. Sad mislim da su to namjerno radili da bih manje jeo. Koje do vazduha je trebalo doći majčin sine a ne jesti one jagnjetine. Uh, mrtva bi je usta jela. (Trt kad pandrkneš nema jela). Pa sok na razmućivanje. Kad ti šinu po čaše soka i zeru vode. E proguni ga majkoviću. Oli još jedan. E ne no vi fala i na ovaj. Kako krenem rukom za kolač a majka me laktom mune u vito rebro. Nedavno kad sam snimao rebra, na trećem imam nako zadebljanje. Mislim da mi je to od majkinog lakta koliko me njime tukla da ne jedem kad neđe odemo. Znam da sam se strašno radovao povratku sa slava kući. Kad mi otkopčaju ono puce pod grlo a ko da me sunce ogrije. Dišem ko čojek miline. Tek kad skinem one cipele što su me stisle. Sav srećni. I da uletim u špajz da dokopam komatinu ljeba i parče sira da se nafukam ko čovjek sad kad mogu disat. Mada pri izboru da li da jedem ili dišem, ja sam vazda za to da jedem. Pušti disanje. Muka je kad si gladan. Opet odoh na drugu bandu. Nijesam danas htio da evociram uspomene sa slava nego mi malo idu na živce ovi Happy Halloween. Ja poštujem ljude kojima je to tradicija. To je nešto što njeguje vjera mojih prijatelja Zlaja, Jace, Sonje, Andrije… I kada to oni rade meni to ne smeta. Meni je to zanimljivo. Njima su to radili preci vjekovima i to je lijepo. No što bih ja sada to radio jer je to moderno. Viđela žaba da se konji potkivaju pa i ona digla nogu. Pa i sunećenje, kao tradicija jedne druge vjere je medicinski vrlo poželjna, pa što se ne sunetimo generalno? A to dolazi sa istoka. To nije IN. IN je što više se uvući u prkno dekadentnom zapadu koji na donese svako zlo ovog svijeta. Kineza je milijardu ipo, skoro dvije. I oni imaju fenomenalne običaje. Ne vidim po lulicama Podgorice ni zmajeve ni zmije ni vatromete. A da Konfučijev narod nije IN. IN su oni potomci zatvorenika, kurvi i ostalog ološa koji su uništili kulturu Maja i Asteka. Potomci onih koji su istrijebili Indijance. A pa da. Njima se vještice pričinjavaju. Vjerovatno peče savjest zbog istrijebljenih Apača, Čejena, Kajova… Kako da nam je interesantan taj praznik sa tikvama a nije recimo jedan predivan španski običaj da se jurimo sa bikovima po ulicama. Puštiš recimo kroz Delta city bikove pa ko utekne utekne. No ne bi bilo tu puno bježanja. Mnogi od ove gospode današnje zna sa bikovima. Ada do juče su kantarali za njima po avricima Komova, Bjelasice, Durmitora, Hajle.  Sve su nam oči uprte u Ameriku, blagoš nama. Srbi su jedini narodu Svijetu koji imaju ovakvu slavu. Crnogorci da se ne uvrijede meni dragi ljudi, su dio istog korpusa da ne kažem naroda (opet da ne uvrijedim koga) i mi slavimo slavu. Slavu bez tikava ali sa svijećom. Opet kažem ne potcjenjujem tikvu ali samo ako ti je to dio tradicije. U Boki Kotorskoj to je normalno i onaj ko je polomio tikve u Tivtu treba da odgovara za to. Meni bi lično bilo uvreda da na Badnji dan donesem badnjak a da ga neko polomi. Gledaj iz svoje perspektive pa sudi i ako nijesi određen da budeš sudija. Nijesam moderan pa to ti je. Volim sve, ali najviše sebe. Arif, Kenan, Jasmin, Nečko, Suada, Dritan su moji super prijatelji. Jako ih volim. I kod nekih idem na Bajram. I sviđa mi se. Posebno baklave, kadaif, urmašice, tulumbe. Ali ne slavim. Volim brate ali eto nešto mi se neće, milije mi je kod njih otići. Možda sam ja rigidan, retrogradan ili šta već ali mi smeta što se prodajemo nizašta. Poslije rata svi su bili Komunisti. Jako malo ljudi je išlo u crkvu. Jednostavno smo povodljivi do bola. To je odlika malih naroda. A uz to mi smo jako sujetni. Zašto mogu oni a ne mi? No radite što vam je volja. Ja se sprdat sa svojom glavom neću. A na klopu i na slavlja oću svakako, bez obzira koje je vjere onaj koji slavi. To sam vazda činio. Ko ono slavi Svetog mučenika Dimitrija- Mitrovdan da odem na ribu?Volim mariniranog šarana. Mogao bi i potaž od tikve (bundeve), ali nikako da se sprdam sam sa sobom i slavim noć vještica jer to nije slava.

Slavljenicima, a posebno slavljenicama (jer vidim da je to pomamilo posebno kod žena kod nas), neka je srećan praznik. I neka nabave po jedno vratilo. Ne spravu za vježbanje, nego dio natre za tkanje. Po starim vjerovanjima vještice su osim na metlama jahale i na vratilima. E manite ga jahale ko su.  

 


Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Bijelo vino za godišnjicu…

Kad čovjek nakrca pedeset godinica i kad se okrene iza sebe vidi mnogo. Ispred tebe krivina ne vidiš ništa iza ni koliko puta ima ni kakav je. No pedeset godina je nemjerljivo iskustvo i valjda čovjek vremenom nešto nauči, stekne. A to što stekneš  s godinama ne možeš kupiti nijednim parama. Ovo ne važi za one za koje se veli »Zlo goveče dovijeka june«. Ovog »junećeg« vremena ima na pretek, ali valjda naučiš da ga zaobilaziš. I možda će neko reći da sam ja dijete sa sela pa mi junad nijesu strana. Tačno junad mi nijesu strana, ali među govedima teško da ima velikih junadi koliko ima među ljudima. No nije mi namjera da pričam o tome. Želim da pričam o nečemu meni mnogo važnijem i bitnijem.

Kad imaš pedeset godina i kad ih otvoriš sve pred sobom, imaš onih lijepih, nezaboravnih, manje lijepih, ružnih i onih koje su prošle a da ih se ni po čemu ne sjećaš. Ja sam možda malo čudan lik, ali tih kojih se baš nipočemu ne sjećam i nema baš puno. No ima jedna godina koju bih volio da zaboravim, a opet to nikako i nikada neće baš ići. Da, 2002. godina. Godina koje se rodila moja mezimica Kaja. Rekao bi neko, zašto zaboraviti tu godinu? A godina do septembra bila kao i svaka druga možda malo više prazna. U septembru, nekako tiho kao što je i živjela nestade moja tetka Mara. Osoba koju sam beskrajno volio. Neko ko je obilježio moje djetinjstvo. Neko ko je svojom prostotom i dobrotom grijao dušu. U oktobru počinje golgota koje ne želim ni da se sjećam. Ulazak dijabetesa u našu kuću na mala vrata, rođenje Kaje koja se rađa kao zdrava beba a dobija splet crijeva iz ne znam kog razloga. Danas je sve to iza mene. Šećer skoro i da smo pobijedili a Kaja će u četvrtak napuniti petnaest godina. Prelijepa, zdrava i pametna djevojčica. I nijesam mislio da će priča ići ovim putem. Malo sam ga odužio. Ali spletom okolnosti, da ne kažem tih crijeva, ja sam upoznao čovjeka i družim se sa njim već petnaest godina. Ko bi rekao? Čini mi se da Arifa Bajmaka znam od kada sam se rodio. A ono tek petnaest godina. Doktor i ja smo očigledno u ovih petnaestak godina saželi čitav život. Ili mi se možda čini? Sve različitosti smo podredili jednom intezivnom druženju koje nas je bukvalno vezalo i porodično. Stalno je tema priče kako smo se upoznali ali i kako je Bisa, Arifova supruga : 

– Kakva je to bolest Pižurica?

(ne znajući da je to prezime)

Neizlečiva. Još tada sam joj rekao. I evo traje i dan danas. Prođe petnaest godina druženja sa velikim humanistom, radnikom i sjajnim čovjekom. Mnogo sam stvari u životu naučio od tog čovjeka, mnogo savjeta dobio i poučnih priča čuo. Valjda sam i ja njemu za ovih petnaest godina druženja nešto uzvratio. Nadam se da jesam. Drugarstvo i prijateljstvo su dvosmjerni putevi . Da bi dobio moraš i da daš. Doktor nije stipsa on voli da da i zato se družimo intezivno. Čovjek koji je došao iz Gore u Crnu Goru, ostao je gorski tip, život ga naučio da se od malog pravi veliko. Umjetnik u duši sa »zlatnim rukama« i srcem »velikim ko Rusija«. Dječji hirurg koji umije napraviti sve što vidi okom. Dječji hirurg koji zna potkovati vranca ata. Zar nije fascinantno? Ne bih volio da uvrijedim neke druge ljude, ali fascinantna je kompletna priča o tom čovjeku. O čovjeku koji voli popričati sa babom koja prodaje krompir i luk ali i sa visokim intelektualcem kakav je i sam. Nema frzustraciju veličinom svog djela i svog zanimanja. Čovjek koji zrači toplinom i poštenjem. Druženje sa njim je punjenje baterija. I kada mu dođe žuta minuta i kada kaže »Čovječe dragi« (češće »Ženo draga«) on zrači harizmom. Moj kum Brano i ja smo stvarno srećni ljudi što smo sa njim prijatelji. Ovih dana je petnaest godina od kada se znamo, u decembru je petnaest godina od kada se družimo. Moraćemo to zaliti nekom čašom bijelog vina. A godine lete. Prijateljstva opstaju ako su prava i ne interesna. Radujem se što imam ovakvog prijatelja već petnaest godina. Bogatstvo nije u novcu već u načinu življenja a ja sa svojim prijateljima se osjećam jako bogato i srećno. Srećna nam godišnjica druženja i prijateljstva. Ajd u zdravlje.


Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Igraj igraj…

  • Kad sam bio mali, a bilo je to davno, učili su me da budem pristojan domaćin. Moj Mićko i Kata su znali po đe koji put kakvim ofukom da mi navezu turinu ako bih se glupirao pred gostima. A ja sam, kao mali, bio narcisoidan i volio sam da dominiram. Pa tako kad dođu gosti ja bih izigravao klovna. Pokušavao sam da se ispenjem na sto i zapjevam neku lijepu pjesmu. ( „Miljacka“ tada nije bila ni napisana). Sjećam se da je to bilo gostima interesantno. Sjećam se jednom sam tako pred jednim brkom (nije bio predsjednik nijedne zemlje ) izigravao majmuna. Poslije mi je baba mazala leđa nekim melemom. E Bože jedan kako sam ja to lijepo umio, ne kao ovi današnji. A ne, njihova leđa su mirna. Ima on ko će za njega da poturi leđa. Nema te vojske sa kojom on ne umije. Bio je sa onim što ga ućutkaše u Holandiji pa sa svakim koji ga je smijenio do ovog sveznajućeg. Opet kad sam bio mali volio sam da gledam „Otpisane“, a Boga mi i „Povratak otpisanih“. Prečesto mi je jedna scena pred očima u kojoj su četvoro sjajnih glumaca  Zlata Petković, Pavle Vujsić, Dragan Nikolić i Vojo Brajović, kada popularni Prle objašnjava Paji da bi umio da vozi i avion. Tada Paji puca film i govori „Držite me da ne ubijem ovog BALANSERA“. E danas ovih sa zvanjem „Balansero“ ima na pretek. Nema u šta se ne razumiju.  Komšije maju jednog ministra koji je do sada pokrivao bar šest sedam resora. Koja je to ineligencija. To je mozak. Šta zna onaj Jaskov mali koji ima IQ 180. Ovaj nepomenik ima bar dvjesta. No ćuti Darko ne mlati. Nemoj opet da treba melem za leđa. Nema babe da ti maže, a i ovaj ofuk što koriste ovi što brane narod pravi jače ožiljke.
  • Kad sam bio mali, a bilo je davno, baba mi je stalno govorila: „Sine ko laže taj i krade. Ko krade taj je lopov a lopovi su u zatvoru.“
  • Iste te gluposti su me učili i u JNA i na VŠUP-u. A ja  sam ti ko june kad jednom zabrazdim ja ne umijem stati. Prije neki dan to oćah da objasnim jednom đetiću. No kad mu ja to rekoh on se sit ismija i reče mi:
  • „ E moj naučniče. Ko laže taj je u politici. Neđe je ili u vladi ili u skupštini. Ko krade taj nije lopov nego je tajkun. Ako nije u skupštini ili Vladi on sa njima upravlja iz druge ruke. U zatvoru su sitni kriminalci i oni koji rade mala nedjela. A Boga mi bi mogao i ti Darko da im se pridružiš ako ne platiš kaznu za onaj saobraćajni prekršaj u Srbiji.Za lopove je tamo depresivno. Oni čim budu osuđeni odmagle u drugu državu i navodno se liječe. Triš mašala.
  • Nema više pravila.
  • Kad sam bio mali, a bilo je davno, baba me učila i ovo: „Sine najgori ljudi su špijuni, izdajice, poltroni…“ Moja baba bila najbolja baba na svijetu ali joj očigledno Tarabići i ona slijepa babetina iz Bugarske nijesu bili ništa.
  • E moja dobra baba, došlo danas vrijeme pa se sve izokrenulo. Špijuni, poltroni i izdajice su na vr vrška bako. Ne mogu to napisat jer nije kulturno, al mi j….e oca u vr perčina. Što više cinculiraš više napreduješ. Nazdravlje mrtvima da je živih manje. Sve razuriše. Zemlju prodadoše a sa stokom neka bude šta bude. Ko će više da se bavi poljoprivredom to jest zemljom? Šta će kome? I opet se sjetih nekog partizanskog filma (ja sam samo gledao njih, kaubojce i ponekad švedske akcione) kada učitelj pita đaka:
  •        Šta je to komunizam?
  • Kad imam šta da jedem, obučem i obujem,  reče mali
  •        Samo ti? – upita učitelj.       Samo ja!!!- odgovori mali.
  • E taj komunizam je danas došao kod nas. Samo daj daj dajjjjjjjjjjjjjjjjjjj!!!!!!! Samo meni i samo meni neka je dobro. Prodali bi i majku i oca i đedove kosti za šaku dolara. Zadugo smo odolijevali ali modernizam nam ga oprca do lakata.
  • No neka je kako smo sijali tako ćemo i žnjeti. No nema veze. Biće neko socijalno davanje lakše će se disati.    
  • I tako izigraše se oni i ispjevaše pred tijem čovjekom koji reče da je prvi put kod nas. Nijesi čoče nijesi. Bio si ti i lanjske godine na teritoriji Srbije no tada ti nije odgovaralo da je to tako. No dobro. Može ti ga biti.
  • A ja se opet sjetih kad sam bio mali pa na Lugu dvoje navijača Crvene Zvezde na nekom lancu i sa drvetom vođahu međeda. Tuče on po nekoj tarabuki i pjeva „Igraj igraj majmune kupiću ti nanule“.
  • Pitam ja moju Katu,
  • A što mu pjeva majmune kad je on međed?
  • A može da mu pjeva i lave i slone, on je međed i ništa ne razumije.
  • Al sam se ja zaigrao a baba odavno umrla a melema nema. Bojim se da ce Dr.Kenan imati posla sa mojim leđima ako nastavim da se sjećam mladosti.


Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Nagnaj nagnaj…

Nijesam stigao iz Beograda da se ovaj put glasnem ali ni sad nije kasno. Ja sam uvijek aktuelan pa makar opisivao događaj i od prije neđelju dana. Pritisak me danima zeza ali nijednog trena nijesam razmišljao o tome da li ću ili neću ići za Beograd na susret generacije. To je za mene »Sveto pismo« i tu nema dalje. No meni je već odavno najveće moguće opterećenje postalo doći do Beograda i vratiti se iz istog. Avionom putujem ali ga ne volim. Autom put do Beograda i nazad je noćna mora. Ne zna se ko je gori put ili Policija. Ljudi me jednostavno vole da to prelazi u opsesiju. No da krenem redom. U četvrtak sam preko Nikšića i Pljevalja krenuo put Kragujevca da bih u Beograd stigao u subotu. Do granice sa Srbijom sam vozio sasvim normalno i rasterećeno. Na samom graničnom prelazu ne velika gužva kamioni u oba smjera. U neposrednoj blizini granice Srbije iza teretnjaka izlazi gospođa sa džipom i ide direktno na mene. Da ne bih poginuo skrećem i uspijevam da je izbjegnem. Zakačio sam retrovizorom autobus pored puta. Dama sa tablicama Nove Varoši se nije ni okrenula. Nagnaj, nagnaj pa đe izduši. Pritisak mi već udara u glavu. Ulazi se u Prijepolje. Tu nema dodavanja gasa. Njihova policija je pretplaćena na CG tablice. Mi smo im definitivno poslastica. Vozim do Bistrice po znacima. Uz brdo prema Novoj Varoši dodajem gas. Idem poprilično dobro. Na samoj krivini prije kafane Lug, čujem iza sebe tutnjavu kao da se sprema Smak svijeta. Pogledam u retrovizor. Ubila crna kumba a trešti kao da pucaju crnogorski topovi na Dubrovnik. Golf trojka u bojama mladog kanarinca bez tablica sprema se da poleti. Instiktivno skidam nogu sa gasa i on »prolijeće« pored mene čitavih stotinu na mjestu gdje je ograničenje pedeset. Na 100 metara dalje pojavljuje se patrola Policije. Pojahala bi mi za vrat da ne bi ove junačine sa prdavcem koji izigrava reli vozača. Ne stade on na znak stop. Policajci se nađoše u čudu a ja prođoh ovog puta bez zaustavljanja. Nagnaj nagnaj. Fala ti legendo što me neujamiše. Do Kragujevca viđoh još tri patrole, ali padala je kiša pa ne mogaše se sjargat na mene. Ujutru a sam krenuo put Beograda na samom izlazu iz Kragujevca, patrola za vrat pa u poštu. Tridesetak eurića klep. Ajde neka im je na zdravlje. Nešto se zamislih i ako kiša udara li udara ni ne pogledujem na instument tablu dok neto ne zajauka zamnom. O na zdravlje. Jesu li ovo svatovi? A ne svatovi no drotovi. Mašala. Prekoračio sam 15 km/H. U sljedećem gradu još 30 eura. Uz to u dvije kazne bi skoro 1000 dindži provijika, konverzija i slično. Na zdravlje. Konačno dođoh u Beograd. Za tri dana u Beogradu me nijednom nije zaustavila Policija. Znao sam da će da udari snijeg po planinama. U povratku svratim u Ljig da vidim šta se dešava sa kaznom koju sam platio od 6000+1000 dindži. Kaže ma jok ovo ćeš da platiš još 120 000. Mašala. Da nijesam ja onaj što je Danijelu Alibabiću odgrizao uvo na svadbi? Pa i njemu je podnešena prekršajna prijava. Uvo ili prekoračenje od dvadeset kilometara dođe na isto. Ne ovo je upravljanje vozilom u vrijeme zabrane a ja zabranu očima nijesam vidio. No dobro idemo dalje. Dio onog velelepnog auto puta Ljig-Preljina vozim kao svi pokojni. Čekam kad će da nagna neki traktor i prošiša pored mene. Ne mogu više da punim budžet Srbije. Odguslah ja tako lagano. Zaustaviše me i u Prijepolju radi rutinske kontole.

-Kontrolišete li sve rutinski ili baš Vam se ja učinjeh sumnjiv?

– Eto baš si nam ti interesantan.

Ćuti Darko e ako nastaviš bi degenek. Dogurah se nekako do granice i kad se dovatih ničije zemlje a i ja ga malo nagnah da mi trnci prođu iz noge. Uđoh u Crnu Goru. Na Metanjcu patrola. Ja prođoh ne zaustaviše me. Što je ovo. Da nijesam gubav? Neće da me zaustave. Da mi se izviču. Pi. Ovi nijesu pravi. Na Lepencu zastoj. Bljak. Moj prvjenac diplomirao a ja džudžim u zastoju. Prave se putevi da možemo nagnat. I dočekasmo u jedan vakat da nas pušte. E tada kreće šou majko moja mila. Sve iz kolone je krenulo da ga nagna da stigne neđe. Sve mi se čini posatiraćemo se niz ove osojnike a Policije niđe. Ma i ne treba. Od zastoja na Lepencu do Kolašina mislio sam da sam u Monci. Valjda i na trkama imaju oni krugovi kada se ne pretiče. Ođe je jahanje ko će koga mene se čini. A kišica lijepo pokvasila put no koga briga. Samo nagnaj nagnaj nema veze što ćeš nekoga gurnut u jedndek. Dobro je to. Kada sam prošao Kolašin počeo je da se spušta mrak. Vidim polako pristižem drvare. Čast izuzetcima koji imaju normalne kamione. Devedeset posto kamiona »zdrvima« nema signalizacije. Kako spušta zadnju stranicu tako omlati štopove i da smo zdravo. Ako ga stigneš u tunelu Bog ti u pomoć. To je kao odron na putu. A Policije niđe. Ko da smo gubavi. Šta je gore? Ili ono po Srbiji đe mi život uzimaju ili ovo ovdje što ih nema tamo đe treba. Ovdje su vjerovatno neđe po gradu da sačekaju da ne pretekneš koga na četrdeset. Moju ulicu su totalno zaboravili. Da joj nijesu dali ime Slovačka u znak zahvalnosti Lajčaku što pogura »nezavisnost«, ja bih joj dao ime ulica Niki Laude. Po ovima što svaku noć nagone njome tako da se zaspat ne može.  


Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Biseri rasuti…

Ponovo stiže jesen. A uz jesen i druženje generacija 87 i 88 (godine početka studija) Više škole unutrašnjih poslova. Stara Trojka na Topčideru. Ponovo nas okupila Lala Luković udata Tomović. Predivan osjećaj sresti ljude koje si prvi put sreo prije 29 ili 30 godina. Bilo nas je puno kada smo počinjali. Sada nas dođe četrdesetak, koji se nalazimo tradicionalno i godinama. Neki čudni osjećaj me vodi na ta druženja. Čini mi se da  bih otišao na jednu nogu. To je nešto što napuni dušu otvori sve ventile. A sjećanja naviru. Došli smo od svukuda. Šapčana najviše. Šabac drži „banku“. Marina, Kameni, Roki, Toške mozda san nekoga i zaboravio. Neće se naljutiti. Beograđana onih rođenih najmanje. Duca, Srđan i  Tanja im vade prosjek. Oni drugi dođoši u Beogradu naučili vaspitanje od kuće pa dođu i ispoštuju prijatelje. A Nećko, moj drug iz JNA pa moj kolega sa VŠUP-a sa sjevera Njemačke zapuca da se srete sa starim jaranima. I Jasko iz Viteza ali i Panki iz Pirota i Goran iz Tuzle, Mladen iz Zvornika. Ušlepamo se tu Sale iz Kuršumlije , Iso i Amko iz Tutina i Novog Pazara i ja. Ove bliže neću da nabrajam, ali druženje uvijek potraje do dugo dugo u noć. Godine stižu. Pedesete na izmaku. Stiže šesta banka. Al nedamo se Lala i Panki kao da su juče izašli iz VŠUP. Duca, Tanja, Saška, Dragana i Marina pored mene izgledaju kao da sam im učitelj, ne daj Bože. Miroljub ima liniju kao da ne izlazi iz teretane. Ivica, Zoki, Nebojša, Meksiko, Cobi poslovni ljudi a DR Dule profesor i veliki BOSS pokazuje godine zrelosti. Bogoljub je neko za koga sam pitao ko je ovaj momak. Mićko i Điki su penzioneri a Žare stari šmeker se još drži. Oni Šapčani što ih pomenuh na početku dal od vode ili od klime se ne mijenjaju. I tako Stara Trojka i Mistik bend vraćaju stare uspomene. Bio to davni septembar. Mi svi iz one velike predivne zemlje. Dječaci koji su tek izašli iz vojske ili Kamenice spremni na neke nove izazove. Djevojčice koje su se tek zadjevojčile. Ljepota tog vremena nas i danas zove. Drže nas stari jaranski dani. Mi smo opet tu. Godine su prošle. One neke se nikada ne ponovile, one Beogradske nas spajaju. Spajaju nas iskrena prijateljstva. Pomislim jesam li ovo večeras u nekom drugom svijetu? Je li ovo neka druga planeta? Da li je moguće da nas četrdesetak diše istim plućima ali onim istim iz septembra 87. Ili 88.? I muzika nas ponese, i zaigra se kao nekada. Ne damo se mi još. I ne treba. Bijele na glavi, kod mene Boga mi i u bradi, nas čine samo iskusnim i zrelim. I sreli smo se u subotu u 17 razišli u nedjelju oko 02 a kao da je trajalo pola sata. I već pričamo o nekim novim susretima, nekim novim godišnjicama, nekim divnim noćima kao ovoj na Topčideru. Iskustvo, zdravlje i sreća se ne kupuje. Drago mi je kada vidim moje staro društvo, hvala Bogu, zdravo i veselo, a iskustvo ih sada čini još vrednijim.

Raspilavio sam se. Napunio sam baterije života. Na kraju nije bilo „A sad adio“ na kraju je bilo „srešćemo se opet“. A susretanje i druženje čini životno bogatstvo. Mi smo bogata generacija. Srećan sam što sam dio nje. „Moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu, a ja sam ptica selica pa ih sretem u letu u Beogradu na susretu“. Da srešćemo se i dogodine. Nadam se i Goca, Stana, Kole, Dragan, Misirac, Delibašić, Gana, Marija, Edin, Samir, Haso, Suljčo, Srećko, Peđa i još mnogi. Čekamo Vas. Radujem se da vas ako Bog da vidim i dogodine. A na kraju moram reći Hvala ti Lalo što nas godinama okupljaš i učiniš zadovoljnim i srećnim tu noć kada nas vremeplov ponese daleko daleko.

»Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega, kao ljubav.« – Meša Selimović

Vidimo se opet sljedeće jeseni. Da opet budemo srećni i veseli skupa. Zaslužujemo to. U zdravlje!!!  


Објављено под Uncategorized | Оставите коментар